Iste boje ista vera... PAOK Partizan | 7. septembar, 2008 |
Na poziv solunskog PAOK-a, Partizan je odgovorio pozitivno i ispunio srca pristalica oba kluba. Ono o čemu su svi sanjali sprovedeno je u delo. Navijači PAOK-a sa predsednikom Zagorakisom, učinili su sve što je bilo u njihovoj moći da svojoj srpskoj braći, što je moguće više, skrate muke oko dobijanja grčkih viza i u noći u kojoj se desio karneval na stadionu „Tumba“, u što većem broju dočekaju beogradsku ekspediciju. I pored svog truda, garancija i ubeđivanja ljudi u grčkom konzulatu sa obe strane, više od polovine zahteva za vize biva odbijeno, a na desetine ljudi, navijača Partizana uskraćeno za susret sa svojoj braćom iz Soluna. Na svoju sreću, moje ime se našlo na spisku za kolektivnu vizu i u minut do dvanaest, kreće se na put. Naoružani dobrim raspoloženjem, suvenirima i darovima za svoje solunske prijatelje krećemo u manju odiseju putevima Srbije, gde se nešto duže, nego što je planirano, zadržavamo na „vašaru svih vašara“ - roštiljadi u Leskovcu, a onda pravac bivša jugoslovenska republika Makedonija, na čijoj granici na jedvite jade, posle par sati čekanja, uspevamo da se izborimo i krenemo ka konačom odredištu – Thesaloniki, Hellas.
Solun je grad sa četiri kluba, ali ono što PAOK znači Soluncima ne može se opisati. U 8.30 bratska pesma odjekivala je ulicama Soluna, a ljudi svih generacija kojima je crno-bela boja u srcu pozdravljali su sa balkona i ulica srpske navijače. Doći u Solun, a ne obići groblje srpskih vojnika, koji su braneći otadžbinu položili svoje živote, pišući najtužnije ali ponosne i zlatne strane srpske istorije, veliki je greh. Zajedno sa Grcima, poklanjamo se seni predaka uveravajući se i slušajući od poslednjeg muškog potomka porodice Mihajlović jednu od najponosnijih epizoda iz istorije Srba, kako se nekad ginulo i umiralo sa imenom otadžbine na usnama. Ostavljamo zastavu Srbije u kapeli na Zejtinliku i prepuni emocija, ponosni na naciju kojoj pripadamo i na 20.000 srpskih grobova, krećemo ka klubu navijača Makedonikus, gde nam je priređen doček za pamćenje. To šta je svaki Grobar proživeo u tih nekoliko sati do polaska na stadion, moglo bi se napisati u posebnoj knjizi.
Pred sam meč, iz hiljade i hiljade grla, „Tumbom“ se orilo PAOK - PARTIZAN!!! SAN JE POSTAO JAVA - ZAUVEK ZAJEDNO - ISTA BOJA ISTA VERA!
Tekst: Miodrag Mićić i Miloš Plavšić... Foto: IzaberiPartizan |
Toliko iščekivan meč dva kluba istih boja i dve bratske tribine, odigrao se večeras u Solunu, a ono što smo doživeli ne može se opisati, ali probaćemo... idemo redom.
Sa prvim zracima jutrnjeg sunca stižemo na granični prelaz gde nas, na opšte iznenađenje, dočekuje grupa navijača PAOK-a, članovi Triandria Club-a (sam PAOK ima više navijačkih klubova sa svojim prostorijama, koji odlično funkcionišu). Već tu stvari počinju da izmiču kontroli, a njima veliko, veliko hvala što su nam pomogli da savladamo poslednju barijeru koja nas je delila od ulaska u Grčku. Rampa se podiže - dobrodošli braćo Grobari, u goste prijateljskom PAOK-u.
Naši domaćini dali sve od sebe da se osećamo kao kod kuće. Pobrinuli su se za sve, od najsitnijih stvari, do toga da smo po dolasku na njihovu bratsku tribinu svojim zastavama prekrili centralna mesta kop-a (tako nešto u navijačkom svetu je nezamislivo), pa i samu mrežu gola podno udarne tribine.
Od momenta kada su navijači PAOK-a izneli bubnjeve na centar terana, a igrači oba tima kročili na travu, kao u transu 90 minuta tresao se Solun, u noći koja je za mnoge delovala nestvarno. Dimovi, baklje, golovi i rezultat koji je bio u drugom planu (PAOK je zasluženo pobedio sa 3:1 Partizan koji je igrao bez osmorice prvotimaca) bili su iza ideje da se sledeći susret desi što pre, pod kupolom hrama kluba iz Humske. I na kraju, još jedna scena za pamćenje. Punih 45 minuta po završetku meča Grobari i deo Paokare, navijali su iz sveg glasa, gotovo u tami stadiona „Tumba“. Igrači Partizana, pred polazak kući za Beograd, vraćaju se obučeni na teren i mašući PAOK-ovim barjakom pozdravljaju navijače, uz već par čuvenih evergrina posvećenih onima kojima je kiparski fudbal konačni domet.
Bili smo, doživeli neopisivo, i zahvaljujući pojedincima a kasnije i grupama, sa ponosom možemo da kažemo da su naša braća i prijatelji učinili sve da gostovanje u Solunu 07.09.2008. godine ostane urezano u naša srca za ceo život. Možda, umesto zaključka, najbolje i najviše o nama i našoj braći govori osmeh malog Jovana – bebe stare tri meseca koja je plod ljubavi Ane navijačice PAOK-a iz Soluna i jednog momka, Grobara iz Beograda.
ZAUVEK ZAJEDNO - PAOK PARTIZAN.